Bajram

Hadžija je pred taj Bajram došao da potraži kurbana. 
Tražio je dobro i lijepo stado. Tražio je stado od dobrog insana, vjernika, koji svoje hajvanče nije ni lošim pogledom pogledao, a kamoli da je nešto ružno rekao ili proklinjao.
Čuo je da neki tako govoriše, pa i u prošlom ratu: „Hajde, dušman te otjer’o!“ Čudno, to je baš tako i bilo. Došao je hadžija u veliko stado lijepih kurbana koje je domaćin dobro pazio; davao soli i čistio. Znao je on da to nije običan hajvan za običnog mesa. 
Domaćin mu reče: „E, de bujrum, brate, izaberi koje hoćeš!“ Hadžija je zastao i rekao: „Polahko, ljudino, samo polahko!“ Čučnuo je, proučio bismillu…Odjednom, iz gomile se izdvoji jedan lijep i krupniji ovan. 
Stao je na nekoliko koraka odvojen od stada i gledao u pravcu hadžije. „Dođi!“ – reče.

Ovan polahko, bojažljivo priđe na daljinu dodira ruke i pomalo nesigurno podiže glavu i pogleda 
u hadžiju tamnim očima, koje su imale sjaj kakav samo živo i razumno stvorenje može imati. Vlasnik stada je stajao sav u čudu, govoreći: „Maša’Allah, maša’Allah!.“ Dotaknu hadžija 
kurban po dijelu glave između pravilno savijenih rogova.
Ovan još više priđe u znak prihvatanja svog novog prijatelja. 
„Taj kurban ti je malo skuplji!“ – reče vlasnik, trznuvši hadžiju.
Ne skidajući pogled s kurbana, hadžija će na to: „Dragi moj brate, koliko god da tražiš za ovaj kurban i još duplo toliko.“
Uze kurban koji je izabrao. Sjeti se da će uskoro i akšam. 
Zagrli svoj kurban i milujući ga po tamnoj, mehkoj vuni, tiho govoraše: „Uzvišeni Allahu, kao što si Ti njega približio meni, približi Ti mene Sebi, tako Ti milosti Tvoje.