Staro pismo

Primio sam tvoje pismo, i sve razumio šta mi pišeš. Jedva sam ček'o poštara, da prođe kroz selo, i krijuć, od babe i majke, pit'o, ima l' šta za mene. A poštar, valjda navik'o sa svijetom, našali se, i kaže 'moj sine, ti baš nešto zajagnijo. Ako ti je s njom nafake, bit će, ne beri ti brigu. Nego, poselami babu, i kaži mu da će penzije malo kasniti ovaj mjesec.
Nego, Sunce moje, nuru mog života, moram ti reć', da mi haman puno fališ. Taman k'o što je Avdi falila njegova Zumra, pa okopnio, osušio se, i otiš'o Allahu Dragom na istinu. Nemoj ti meni hatarit', znaš ti da sam k'o mahnit za tobom. Od kada mi je tvoj babo zabranio da ti dođem, ja ne znam šta ću od sebe. Moji se čude što ne mogu uranit' ko prije... A šta ću im reć', stid me... Znaš da je sramota da muško ne belaj udari radi žene. Kaže mi jednom babo: Pusti je bola', šta će ti? Prva nije, a vala ni zadnja...
Kako da ja njemu kažem da mi jesti prva, koju stvarno begenišem, volim, svim sevdahom koji se nastanio u moje srce, od prvog dana kako tebe vidjeh.
Sjećaš se onog dana, na mobi, kada je bila koševina, a ti svome babi donijela vode, ponudila, i meni?
K'o 'tica poletio, kada si progovorila, nasmijala se, i pogledala u tek pokošenu travu. Ja se mahnit', tvoje ljubavi napio, iako mi ništa nisi kazala, obećala... Kako to bude, samo Allah Dragi Zna.
Jednom efendija spominj'o ljubav, na sijelu kod amidže. Kaže on da od toga veće bolesti i zdravlja nema. Nisam baš tada uhaviz'o šta to znači. Pit'o sam, godinama kasnije efendiju Ibrahima, šta je želio reć'. Nasmij'o se, kaz'o; zar ti je tol'ko vremena trebalo da pitaš? Sine moj, najbolji lijek za ljubav, kada insan zavoli, je da se oženi, uda sa osobom koju voli. Kada to ne može, mora se okanit' ćorava posla, jer bez vremena i pameti kada insan ostane, džaba mu svi iladži na svijetu.
Zato je dobro pitat' starije... nekoga ko će biti tvoja pamet, kada od pameti odeš, u tom sevdahu, ašku, koje može bit' najviše iskušenje mladu insanu. Nije džaba da se čovjek ženi na vakat. Hoće se to da se smiri srce, a kada je ono na mjestu, sve mu bude.
Pit'o sam još efendiju; a što često volimo nekog s kim ne možemo bit'?
On će na to; duša insana, kao da joj od merama bude, belaj sebi da učini. I što je teže, nekako joj slađe, nagodnije, bliže sevdahu. A što li insan sebi sveže muku, ni ja ne znam, moj sinko. Čuo sam, priča se... malo je ovo selo. Ne da ti babo... Pusti je, nema ti druge, a čini mi se ni nafake s njom. Znaš da se bez njegovog izuna ženit' ne možeš. Mog'o bi, ali ne bi im'o berićeta, kol'ko mrvu jednu. Zato ti sebi, moj sine, traži sreću negdje drugo. Nije ona za tebe.
Eto, tako mi reče efendija. Taman k'o da nikada nije volio. Lahko je njemu i svima pričat'.
Kažeš mi da pričekam, možda će se nešto promijeniti. Šta da čekam, da te drugi isprosi, udaš se, rodiš djecu? Neka tebi bude sretno, ako se još i to dogodi.
Moj razum bi poslušao babo i efendiju, ali neće srce. Niko mene ne pita za to. Hajd' budi pametan.
Eto, toliko od mene za ovaj put, sad će doć' babo. Sakrij ovo pismo, da ti ne nađu. Znaš da se uvijek ljute, tvoji, taman k'o da se dogovoriše da nam ne daju skupa.