Edin

Ima već godina, upoznao sam novog prijatelja. Naš prvi 
susret je bio opušten, drugačiji nego naši povremeni virtualni 
razgovori. Na stolu ispred nas nisu bili mobiteli. 
Na kraju druženja, reče: „Ovih dana sam sreo dosta 
prijatelja, a samo uz tebe nisam imao potrebu da gledam na 
mobitel.“
Njegove riječi su mi mnogo značile. Zaista, danas je jasno 
kako se prijateljska, i bilo koja druženja, često svode na društvo 
mobitela, a ne stvarnih ljudi. To kao da postaje normalna stvar. 
Prvo sam mislio da se radi samo o bijegu u virtualu, nezgodna 
navika, uslovljena radnja koju smo stekli vremenom. Kasnije 
sam mislio da se radi o bijegu od sebe, ali najbliže je istini da 
čovjek bježi od svojih emocija. Samo pogledajte ljude na javnim 
mjestima: sjede, kafe pred njima i mobiteli u rukama. Imam 
utisak kao da je golemi i nepremostivi zid između ljudi. Tu su, 
ali nisu. Došli su, a odsutni su. 
Velika je čast kad nas neko pusti u predvorje svoje duše, 
uživo, kad razgovaramo, dijelimo sebe, svoje emocije, želje, 
strahove i nade. Rijetko smo istinski gosti jedni kod drugih, 
tako i ne ostavljamo traga. Zato i prijateljstva kratko traju – 
ljudi se ne povezuju. 
Tehnika je samo bijeg, običan alat koji omogućava lakši 
odlazak – da se ne otvorimo, razgovaramo i istinski budemo 
tu jedni za druge