Moja učiteljica Zdravka Kovač, dobro se sjećam, kako me jedne prilike opomenula:
- Šta je to Admire, razveži te rukave od džempera preko struka? Kako je samo to nepristojno!
U jednoj drugoj prilici sam žvakao žvaku, napravio sam ogroman propust, i na to me opomenula uz preporuku da pazim na svoje ponašanje.
Sve je to dio odrastanja, drugog sistema vrijednosti i značenja. Djeca moje mladosti nisu bila pod presijom i prevelikom kontrolom. Nije postojao niti se tražio pamuk za naše probleme odrastanja. Nisu bila tako strašna razbijena koljena ili što sam preskočio ručak. Pravio sam igračke po svojim zamislima.
Moje prvo biciklo je bilo sklepano od dva starija, na kojem je jedan točak bio veći a drugi manji. Znao sam sklopiti dijelove i razmišljati o tome kako osnovi mehanike moraju funkcionisati.
Nije postojao čarobni štapić za moje želje, kojih nisam imao previše. Uživao sam u proganjaju komšijinih kokošaka, i loveći ptice praćkom koju sam napravio sam. Ko se još brinuo o kondiciji. Meni je bez poteškoća bilo pretrčati sedam kilometara do vodopada Kravice iz Ljubukog. Na svojoj skalameriji od bicikla sam prešao dugi put iz Ljubuškog u Metković, iz Metkovića u Čapljinu, iz Čapljine u Ljubuški za jedan dan. I nije bio problem probijena guma pred Metkovićem - našao sam majstora koji je to uradio za mene - nepoznat čovjek.
Naučio sam rano plivati, gušio se, izranjao i hvatao dah, već tada sam naučio da je za život potrebna borba i hrabrost, i da nikada ne treba odustati. Ako ne možeš plivati, barem možeš dobro roniti i zaustaviti dah. Nisu vrhunski pedagozi tretirali moje vladanje, niti vodili pedagošku dokumentaciju, sve je život uredno vodio, ispravljao i opominjao. Džemper ne treba vezati oko struka, otegnu se rukavi. Učiteljica je znala da moji roditelji nisu baš lahko kupili moj okostrukni džemper. Djeca moje generacije nisu bila djeca iz pamuka.