Ponekad čovjek nema šta više da izgubi osim strpljenja

Strpljenje je lijepo, poželjno. Osobina kojom se rijetki okite, okoriste i zadrže kao sastavni dio svoga ponašanja i načina života. Plašim se da mnogi koriste osobinu strpljivosti kao izgovor za pasivnost i vlastitu nemoć. Često smo strpljivi prema drugima, a sami znamo da ustvari trpimo. U stvarnosti, daleko od strpljenja, smirenosti i podnošenja bez bilo kakvih unutrašnjih previranja i turbulencija. Budi strpljiv ali na svoju štetu?

Treba nekada reći – dosta više! Ako naše strpljenje pređe u kukavičluk sa linijom manjeg otpora, šta onda reći, možda – sabur, sabur pa u kabur. U grobove ljude odnese trpljenje, klasično trpljenje koje je ravno zlostavljanju.

Onda još kažemo – neka, sabur. Koji sabur? Krv ti se ne slamku pije, a ti kažeš sabur. E, dosta više, nekada i tako treba reći. Uglavnom pogrešno saburamo, pogrešnim ljudima bivamo strpljivi, strahujući da ne izgubimo nešto, valjda strpljenje.
Ponekad čovjek nema šta više da izgubi osim strpljenja.