Uspomene se ne kupuju i ne prodaju

Samo ti se čini da je svijetu važno ono što ti činiš. Nije! To se oni samo zabavljaju, u svome višku vremena jer se ne bave sobom. Ljudi su najviše zabavljeni drugim; ogovaraju, osuđuju, procjenjuju, a ništa ne znaju. Od kad je to zavisilo bilo šta od tuđeg mišljenja? A svi, što je čudno, obraćamo pažnju na to da ne iznevjerimo očekivanja. U stvarnosti, niko od nas ništa ne očekuje jer nikoga nije uistinu briga. Za par dana, novo čudo i nova tema. To su ljudi, i to je život. Ali ima još nešto mnogo važnije što ti želim reći. To je jedna vrsta kipa, idola u srcu, koji brine šta će kazati svijet. Koga se treba plašiti? Boga, ili prosudbe ljudske? Kaže se: koga se plašiš, tome si i prepušten. I pusti ljude, oni će tebe. Ne obraćaj pažnju šta pričaju, ni kad te hvale, a ni kude. Ostani miran i na pohvalu, pa ćeš moći i na prijekor. Gledaj samo da ti je Božiji hatar najvažniji, i slušaj svoje srce, makar svi kazali drugačije.

.....

Nikad ne treba žaliti za onim što je prošlo i što nije bilo. Čovjek samo misli da nešto propušta. Većeg privida od toga ne može biti. Svaka stvar koja mora da se dogodi, bit će, bez obzira na svu našu volju i sve nevolje. Sve što se nije dogodilo, i nije moglo. Za čim čovjek da žali?

.....

Iskušenja kojima smo neminovno izloženi nisu samo test za pojedinca, nego i za njegove prijatelje, uz pitanje: koji od njih to doista i jesu?

.....

Neki želio mijenjati svoju dušu za drugu, bolju, sretniju. Naišao je na nekog tužnog i jadnog čovjeka. Ponudio mu da zamijene duše. Ovaj je to odbio, govoreći: "Moju tugu samo moja duša može nositi, a sreća će joj doći, kao nagrada za ovo sada."
Zamisli se čovjek, stavi ruku na grudi, nasmija se i produži dalje.
Kao da je dobio drugu dušu.

.....

Neki otkupljivao uspomene i sitnice od ljudi. Došao jedan da proda malu kutijicu. „Pošto je?“, upita čovjek. „Ova uspomena je hiljadu maraka!“, reče. 
„Ali to je previše, za jednu običnu kutijicu.“ 
„Nije. U nju je stalo više od par predmeta. U njoj su sjećanja, želje, ljubavi i svi trenuci koji su za pamćenje.“
„Ako je tako, zašto je prodaješ?“
„Došao sam da ti kažem da se uspomene ne mogu prodati i da nemaju cijenu. Eto, ako možeš, prodaj mi neku vlastitu, ali nemoj preskupo!“
„Uh, nemam takve uspomene!“, reče mu on. „U pravu si, prijatelju! Uspomene se ne kupuju i ne prodaju.“